Glavna fasada palate Lihtnekert
Palata ugostitelja Karla Lihtnekerta (Lichtnekert) preko puta železničke stanice poslednja je u nizu od četiri izgrađene palate uz gradski park Marije Terezije (današnji Park F. Rajhla) (Raichle).
Palata je građena 1897. – 1898. godine po projektu Titusa Mačkovića. Izgrađena je i ukrašena u stilu neogotike pa se odlikuje odmerenošću proporcija i naglašenim vertikalizmom.[1] Motivi za upotrebu ovoga stila mogli bi se objasniti nacionalnom pripadnošću vlasnika palate (gotika kao „nemački stil“) ili željom za isticanjem palate među susednim neorenesansnim zdanjima.
Centralni rizalit u vidu trema i erker na uglu naglašeni su bogatom dekoracijom, a u krovnom pojasu palata je naglašena tornjićima i nizom potkrovnih konzola izvedenih od maltera. Tornjići i mansardni delovi krovišta obloženi su limenim pokrivačem u obliku kvadratnih ploča. Fasada okrenuta stanici ima plitki centralni rizalit, naglašen mansardnim krovom, ali je daleko skromnije obrade od fasade koja gleda na park.
Glavna fasada naglašena je tremom postavljenim na četiri masivna stuba sa pilastrima koji nose balkon. Glavni ulaz u palatu uvodi posetioce u reprezentativni stepenišni prostor sa trokrakim stepenicama. Ovaj prostor bio je oslikan bogatom zidnom dekoracijom čiji su ostaci vidljivi i danas.
Udvojeni prozori donje etaže postavljeni su u segmentne okvire, dok su ostali prozori smešteni u šiljato završen okvir čime ponavljaju izgled arkada prelomljenih lukova. Palata je uvučena unutar parcele, u odnosu na liniju ulice (zajedno sa ostalim palatama u ovom bloku), čime je ispred nje stvoren prostor za malu baštu sa dekorativnom ogradom od kovanog gvožđa.
U prizemnom delu nalazila su se dva četverosobna stana, a sa istočne strane prema stanici, do kolskog ulaza bile su smeštene četiri trgovine. Uz ovaj sporedni ulaz nalazilo se četverokrako stepenište koje vodi do stanova na spratu. U dva skromnija stana na zapadnoj strani ulazi se iz dvorišta. Stanovi na spratu bili su skoro identični sa onima u prizemlju, prema parku su bili nešto luksuzniji i peterosobni.[2]
Najamna palata Karla Lihtnekerta predstavlja jednu od retkih profanih građevina izgrađenih u ovom stilu u Subotici pa je shodno tome evidentirana kao nepokretno kulturno dobro i očekuje restauratorske zahvate.[3]



Razglednica sa motivom palate Lihtnekert



[1] Prčić Vujnović, „Eden Lehner, vesnik nove umetnosti“, u: Secesija u Subotici, Književna zajednica, Subotica-Kijárat kiadó, Subotica-Budimpešta, 2002. str. 156.
[2] Ibid., str. 158.
[3] Ibid., str. 160.
 
Branimir Kopilović