Fasada palate Leović (današnje stanje)
Palatu Leović možemo identifikovati kao prvu subotičku građevinu prelaznog tipa, od istoricizma ka secesiji. Izgrađena je 1893. godine za Simeona Leovića, kraljevskog javnog beležnika. Građena je po projektu Edena Lehnera (Ödön Lechner)i Đule Partoša (Gyula Pártos). Njihovo oblikovanje fasade predstavlja novinu u arhitekturi stambeno-najamnih palata u Subotici i predstavlja početni odmak u odnosu na dominantnu istoricističku produkciju.[1]
Arhitekti fasade artikulišu ravnim zidnim površinama u fasadnoj opeci i udvojenim prozorima. Elementi poput trolisnih atika, kamenih okvira prozora i kolskog ulaza, kao i razigranost volumena snažna su distinkcija naspram susednih neorenesansnih palata koje svojim raskošnim proporcijama, skulpturalnom plastikom i materijalima slede stroge istoricističke kanone i imaju izvorište u firentinskoj arhitekturi.[2] Monumentalnost i simetrija susednih zgrada tako još više ističu relativnu skromnost proporcija palate Leović i njene asimetrične fasade. Izgradnja ovog objekta prošla je, razumljivo, gotovo nezapaženo, za razliku od Muzeja primenjenih umetnosti u Budimpešti iz 1896. godine. Palata Leović sa muzejom deli neke oblikovne sličnosti kao što je osmerougoni toranj sa lanternom postavljen iznad levog dela fasade.[3] Fasada je značajna i po tome što projektanti odbacuju vladajuće obrasce oblikovanja. Na primer, ona nije horizontalno raščlanjena, prozorski otvori istih su dimenzija u prizemlju i na spratu, a rizalit nije raskošnije dekorisan u odnosu na ostatak fasade. U tlocrtnoj dispoziciji se ipak nije značajnije odstupalo od uobičajenog rasporeda. Postojala su četiri stana za iznajmljivanje, dva u prizemlju i dva na spratu, sa svim dodatnim prostorijama.[4] Na krovištu je upotrebljen glazirani crep u boji, danas u prilično lošem stanju.



Crtež fasade palate Leović


[1] Prčić Vujnović, „Eden Lehner, vesnik nove umetnosti“, u: Secesija u Subotici, Književna zajednica, Subotica-Kijárat kiadó, Subotica-Budimpešta, 2002. str. 129.
[2] Ibid., str. 129.
[3] Ibid., str. 131.
[4] Ibid., str. 133.
 
Branimir Kopilović